Da li bi svemirska letelica koja rotira mogla da generiše veštačku gravitaciju?

Povezane objave

• Znate li kako školjke prave bisere? 10/08
• Otkriveno šta su praistorijski ljudi večerali 17/12
• Ko je bolji: pas ili mačka? 01/07

Videli smo da se to dešava u naučnoj fantastici, ali da li bi se veštačka gravitacija zaista mogla stvoriti za buduće svemirske putnike?

Kamen temeljac Ajnštajnove opšte teorije relativnosti je njegovo zapažanje da se gravitacija i ubrzanje ne razlikuju.

Stavite nekoga u raketu koja ubrzava kroz svemir brzinom od 9,8 m/s (35 km/h) i njegova stopala biti zalepljena za pod kabine baš kao da doživljavaju gravitaciju na površini Zemlje.

Naravno, ubrzanje od 9,8 m/s u pravoj liniji zauvek, nije baš praktičan način simulacije gravitacije.

Bolji način je da se u svrhu proučavanja iskoristi „centrifugalno ubrzanje“, efekat u kome se čini da je neko ko se okreće, na primer na vrtešci, gravitira ka spolja.

Ovo je fenomen koji je Stenli Kjubrik iskoristio u svom filmu 2001: Odiseja u svemiru, jednom od najboljih svemirskih i naučno-fantastičnih filmova svih vremena.

U filmu, šatl dr Hejvuda Flojda pristaje na osovinu svemirske stanice 1 prečnika 275 metara (900 stopa). Kao što znamo, radi se o točku koji se polako okreće.

Dok se kreće ka spolja duž jednog od hodnika nalik na žbice, njegova težina (koja je mera gravitacione sile koja deluje na njegovo telo) postepeno raste sve dok konačno, na obodu stanice, ne bude blizu njegove težine na Zemlji.

Naravno, to nije isto što i gravitacija na Zemlji.

Ako Flojd ispusti predmet, on ne pada direktno na pod, već se čini da je skrenut u suprotnom smeru od rotacije svemirske stanice.

Ovo je poznato kao „Koriolisov efekat“.

Koriolisov efekat ilustruje suptilnu tačku koju je prepoznao Ajnštajn: gravitacija se zaista ne razlikuje od ubrzanja u veoma malim zapreminama prostora.

To znači da, iako je moguće da simuliramo nešto poput Zemljine gravitacije, nikada to ne možemo učiniti savršeno.