Istorija i značenje okićene jelke za praznike

Povezane objave

• Zašto se veruje da crne mačke donose nesreću? 11/09
• Pitanja iz istorije na koje uvek damo pogrešan odgovor! 26/02
• Simboli Badnjeg dana 06/01

Okićena jelka je nezaobilazni deo novodišnjih i božićnih praznika. Šarena, svetleća jelka puna ukrasa je nešto što svi vole, bez obzira na godine. A zašto se jelka uopšte kiti?

Jelka se kiti u gotovo svim kulturama, bez obzira na to da li se u pojedinim državama slavi Božić ili ne. Jednostavno, okićena jelka je simbol prazničnog duha.

Legende i mitovi o kićenju jelke

Prema nekih istorijskim spisima, kićenje jelke je paganski običaj. Rimljani su verovali da je jelka mesto gde se nalaze duhovi šuma, pa su u novogodišnjoj noći odlazili da ih darivaju. Posle toga, sekli su mlade jelke i donosili ih kućama, kako bi na taj način označavali početak nove godine. Mlado, zimzeleno drvo predstavljalo je podsetnik da će zima proći i da će doći proleće.

Jedna legenda kaže da su ispred pećine, gde je rođen Isus Hrist, bila tri zimzelena drveta – kedrovo drvo, bor i jela. Nakon Isusovog rođenja u znak pozdrava zatresla su se sva tri drveta i darivali su mesiju. Kedar je kao dar za novorođenče imao mirišljave iglice, bor šišarke, a jela nije imala nikakve plodove koje bi poklonila, pa je zaplakala. Na nju se tada anđeo smilovao i poklonio joj zvezdi sa neba, koju je ona onda poklonila Isusu. Upravo se zbog ovoga na vrh jelke stavlja zvezda – kao znak ljubavi prema Isusu Hristu.

Istorija kićenja jelke

Među prvim dokazima o kićenju jelke su oni koji su nastali u 16. veku u Nemačkoj, gde se za Božić jelka ukrašavala crvenim jabukama. U Zapadnoj Nemačkoj su se jelke ukrašavale kolačima različitih oblika i svećama koje predstavljaju Hrista i večnu svetlost.

Najraniji pomen kićenja jelke kao običaja nalazi se u letopisu bremenskog beha iz 1570. godine kada se navodi kako je mala jelka ukrašena jabukama, orasima, perecama, namenjena kao iznenađenje za decu članovaceha koja su na Božić prikupljala slatkiše.

Beč se sa ukrašavanjem jelke upoznao nakon što je princeza Henrijeta od Nasau-Vajlburga 1816. godine počela sa ovim običajem, koji se veoma brzo proširio Austrijom.

Vekovima kasnije – ritual kićenja jelke proširio se Evropom, a u Engleskoj je prva jelka okićena 1841. godine. Nju je okitio princ Albert različitim poklonima, mašnama, papirnim cvećem i bombonama. Nakon venčanja kraljice i Viktorije i princa Alberta ovaj običaj se ubrzo ustalio, pa ga nisu praktikovali samo predstavnici viših klasa, nego i običan narod.

U Ameriku je običaj kićenja jelke stigao zahvaljujući Nemcima koji su naselili neke prostore Amerike. Tako su Amerikanci sa kićenjem jelke počeli tek u 17. veku, dok je u Aziju ovaj ritual stigao u 19. i 20. veku tako što su ga misionari preneli iz područja gde je ovaj ritual već bio aktuelan.

Prvi ukrasi za jelku

U početku se jelka kitila različitim kolačima, bombonama, svećama, orasima, suvim šljivama, mašnama… Danas imamo različite ukrase koji nisu jestivi, a ovaj “trend” kićenja jelke nejestivim predmetima, nastao je sasvim slučajno, ali je brzo doživeo popularnost.

Naime, jedan nemački duvač stakla koji je bio siromašan i nije mogao da kupi jestive ukrase za jelku kako bi usrećio svoju decu, bio je veoma tužan i očajan zbog toga. Kako bi ipak okitio jelku i ulepšao praznike za svoju porodicu, on je od stakla pravio kugle i okačio ih na jelku. Njegovi ukrasi su izazvali oduševljenje među narodom, pa se ovaj duvač stakla ubrzo i obogatio zahvaljujući svojoj ideji.

Kultura dekorisanja jelke

Kićenje jelke je pre svega vezano za zapadno-evropsku, katoličnu i protestantsku kulturu, ali je i kod nas zaživela. U našoj istoriji je grančica hrasta (badnjak) predstavljala simbol Božića i bila je deo rituala uoči i tokom ovog praznika.
Nakon što su komunisti došli na vlast u SFRJ badnjak je izgubio svoj značaj, s obzirom na to da je označavao deo religijskoj običaja. Tada su pioniri počeli sa kićenjem jelke za novogodišnje praznike, koja uopšte nije imala verski karakter.

Bez obzira na to da li se jelka kiti u okviru verskog praznika ili kao deo novogodišnjih praznika, ona označava blagostanje, sreću, radost, nadu i kao ritual najčešće je vezana za porodicu.