Ptičica! – Kad smo počeli da se smejemo na fotografijama?

Povezane objave

• Godišnjica otvaranja Ajfelovog tornja 31/03
• Prastari izumi nejasni modernoj nauci 01/09
• Kako je i zašto nastalo rukovanje? 01/02

Kada pogledate starije fotografije – svojih baba, deda ili prababa i pradeda, da li primećujete razliku u odnosu na one koje nastaju danas? Nije razlika samo u boji, pogledajte malo bolje!

Uvek je za slikanje bilo najbitnije da ispadnete što bolje možete. Kada pogledamo stare portrete ljudi, na slikama se niko ne smeje!

Retko se može videti crno-bela fotografija na kojoj je neko nasmejan. Fotografisanjem se prave uspomene, a svi želimo da što bolje izgledamo na fotografiji, pogotovo ako znamo da će je još neko videti.

Tako su u početku ljudi na fotografijama bili smrtno ozbiljni. Nisu želeli da rizikuju sa nameštanjem osmeha. Osim toga, pravljenje jedne fotografije je ranije iziskivalo mnogo više vremena nego danas, pa se i duže poziralo. Zbog toga možda i svi na starim fotografijama izgledaju ukrućeno.

Na nekim od prvih fotografija “modeli” su morali da poziraju čak osam sati, dok ekspozicija fotografije nije bila gotova. Kasnije je, naravno počelo da se skraćuje vreme fotografisanja, koje se sada svelo na delić sekunde.

Osim toga, ono što se nekada smatralo lepim, malo je drugačije od današnjeg poimanja lepote. Za razliku od danas, veoma su bila cenjena i smatrana lepi mala usta, vešto kontrolisana, bez osmeha. Na slikama su se smejala samo deca, seljaci i pijanice.

Postoji još jedan razlog zbog kog su na crno-belim fotografijama svi ozbiljni, a to je – higijena zuba u to vreme. S obzirom na to da se zubi tada nisu lečili, nego samo vadili, nisu postojale plombe i drugi načini da se zubi poprave, izbele ili naprave veštački, kao što je to danas slučaj, ljudi nisu baš voleli da ih pokazuju, pogotovo tokom fotografisanja.

Kada je fotografija tek nastala, ali dosta vremena nakon toga, fotografisanje je bilo namenjeno samo bogatima, koji su jedini to mogli da priuše. Upravo su zato te fotografije i izgledale tako izveštačeno, jer su svi na slici bili pripremljeni za “najbolje poziranje”, jer će slika na kojoj budu biti deo istorije njihove porodice.

Kada je 1888. godine Džordž Istmen osnovao Kodak, poznatu kompaniju koja je proizvodila fotografske filmove, fotografija je doživela promene, pre svega u njenoj primeni. Tek tada je počelo sa pravljenje fotografija na kojima su se beležili svakodnevni trenuci i spontani momenti. Upravo tada je počeo i osmeh da se pojavljuje na fotografijama.

Nakon toga, zahvaljujući razvoju filma, koji je uspevao još bolje da prikaže svakodnevni život – osmeh je bio sve prisutniji. Već prve holivuske zvezde su počele da se fotografišu sa širokim osmehom na licu. Na taj način su mediji i Holivud počeli da stvaraju ideal lepote – još početkom 20. veka, pa je i osmeh postao nešto što je društveno prohvatljivo, uobičajeno i lepo.