Šta je bolest putovanja?

Povezane objave

• Probudite kreativnost kod svog deteta 01/11
• Kako da isplanirate vreme? 04/06
• Naučnici potvrdili: Deca samohranih roditelja nisu drugačija 02/11

Putovanja su uglavnom zabavna, međutim, mogu biti i vrlo mučna. Tome doprinosi “bolest putovanja” koja češće pogađa žene nego muškarce i razvija se u bilo kom prevoznom sredstvu. Pa ukoliko je želite izbeći morate voditi računa gde ćete sesti u prevoznom sredstvu.  Studije pokazuju da oko 20 odsto ljudi pati od ove bolesti, a učestalost je proporcionalna dužini trajanja putovanja.

Kako bi izbegli mučninu i povraćanje, najpre u automobilu treba sesti na suvozačevo mesto. Takođe, treba pokušati uskladiti pravac kretanja sa pogledom. A to znači da ni ne pokušavate čitati ili igrati se na telefonu/tabletu. Najređe se bolest putovanja javlja u vozu, jer je brzina kretanja relativno konstantna, a smer pruge je uglavnom pravolinijski.

Takođe, osobama koje “boluju” od putovanja savetuje se da ne sede obrnuto od smera kretanja, već da odaberu sedište koje gleda napred. kada je avion u pitanju, stručnjaci savetuju da se sedne na mesto koje se nalazi na krilu letelice. Ova bolest je najviše poznata kao “morska bolest“, a to znači da ima ljudi koji ne podnose plovidbu morem i talase.

Ukoliko ipak krenete u vožnju brodom, a pri osećaju mučnine preporučuje se odmor u kabini. Međutim, ako plovilo poput trajekta nema odgovarajući prostor u kojem osoba može da se opruži, najbolje je sesti na sredinu broda, jer je to najstabilnije mesto na njemu. Takođe, ako  dopusti more i nema talasa, treba stajati na palubi i gledati u daljinu u horizont.

Prema rečima stručnjaka, gumene bombone ili žvakaće gume nekima mogu da pomognu, a drug pak tvrde da im putovanje olakšaju lagani obroci pred put kako želudac ne bi bio prazan. Na tržištu se nalaze i lekovi koji sprečavaju mučnine i povraćanja. Međutim, za mlađe od 12 godina to bi trebalo da je poslednja opcija.

Bolest putovanja je posledica kontradiktornih poruka koje prima mozak. Naime, telo je nepokretno, ali osećaj za ravnotežu registruje kretanje. I tada centar za ravnotežu, koji je smešten u unutrašnjem uvu, prima drugačije signale od ostalih receptora, posebno očnih. Stručnjaci dalje objašnjavaju “to se dešava kad se nejednako krećemo, a te stalne promene, ljuljanja, poskakivanja, ubrzavanja i usporavanja, ne možemo videti već samo osetiti”.